„...По природи ствари, Матејићевој графици претходи цртеж који приликом трансфера у контекст графичке идеје поприма нову и аутономну метафизичку димензију. Фокусирајући читаво Матејићево графичко стваралаштво, неоспорно је да се он током свог рада ослањао на одређене реперне узоре из историје уметности као што су дела руских конструктивиста и нео-примитивизма. Ти ослонци су видљиви у тежњи ка симплификацији мотива и враћању примарном стваралачком импулсу. Овај импулс иницира ширење форме из одређење матице при чему се равија динамична композиција која се слободно грана у више праваца. Наведена специфичност ликовног изараза је временом, поред црне и беле боје, као заједнички именитељ, постала и обележје графичког стваралаштва Велимира Матејића.“

(изводи из текста каталога) Владимир Божиновић